ПАТРИЈАРШИЈСКА ПОСЛАНИЦА ЗА СВЕТА ПАСХА 2025

 

† Β Α Ρ Т Ο Λ Ο Μ Е Ј

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ АРХИЕПИСКОП

ЦАРИГРАДА – НОВИ РИМ

И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ

ДО СВУ ПУНОТУ ЦРКВЕ, БЛАГОДАТИ, МИРА И МИЛОСТИ 

ОД СЛАВНО ВАСКРСНУТОГ ХРИСТА

* * *

Часна браћо Архијереји и благословена чеда у Господу,

Милошћу и силом Божјом, препловивши у молитви и посту пучину Свете и Велике Четрдесетнице, и достигавши до свесветлог Празника Пасхе, узносимо хвалу Господу славе, Који сиђе до најдубљих одаја Ада и „свима начини улазак у Рај“, васкрсењем Својим из мртвих.

Васкрсење није просто сећање на неки догађај из прошлости, већ је „добра промена“ нашег постојања, „друго рођење, другачији живот, нови начин живљења, претварање саме наше природе“[1]. У Васкрслом Христу се, заједно са човеком, обнавља сва твар. Када певамо у трећој оди Пасхалног канона: „Сада је све испуњено светлошћу: и небо и земља и подземље; нека празнује, дакле, сва твар Христово Васкрсење, у коме се утврди“, тада се објављује да је васељена утемељена и испуњена несазданом, вечном светлошћу. То се не односи само на историју људскога рода, већ и на целокупну творевину: истинито важе одреднице „пре Христа“ и „по Христу“.

Васкрсење Господње из мртвих представља срце Јеванђеља, чврсту тачку ослонца за сва сведочанства Новога Завета, али и за читав литургијски живот и благочешће Православних. Заиста, у речима „Христос воскресе“ сажета је сва теологија Цркве. Доживљај укидања власти смрти јесте извор неизрециве радости, „ослобођене од свезâ овога света“. „Све је испуњено радошћу, пошто окуси снагу Васкрсења.“ Као излив „велике радости“, Васкрсење прожима цео црквени живот, етику и пастирско деловање, као предукус пуноће живота, познања и радости у вечном Царству Оца и Сина и Светога Духа. Православна вера и песимизам су неспојиве величине.

Васкрс је за човека празник слободе и победа над силама које га отуђују, оцрковљење нашег постојања и позив на сарадњу ради преображења света. Историја Цркве постаје један „велики Васкрс“, као ход ка „слави слободе деце Божје“[2]. Искуство Васкрсења открива средиште и есхатолошку димензију слободе у Христу. Библијска сведочанства о Васкрсењу Спаситеља истичу силу слободе верних, у којој једино се јавља „велико чудо“ – које остаје недоступно свакој принуди. „Јер тајна спасења припада онима који је слободно желе, а не онима који су тиранисано присиљени“[3]. Прихватање божанског дара као „прелаз“ вернога ка Христу јесте слободан егзистенцијални одговор на љубавни и спасоносни „прелаз“ Васкрслога ка човеку. „Без мене не можете чинити ништа“[4].

Тајна Васкрсења Господњег и данас наставља да потреса позитивистичке сигурности оних који одричу Бога као „негацију људске слободе“, као и следбенике „обмане самоостварења без Бога“ и обожаваоце савременог „човеко-бога“. Будућност не припада заточености у самодовољну, сужену и затворену „овдашњост“. Не постоји истинска слобода без Васкрсења, без перспективе вечности.

Извор васкршње радости за Свету Велику Христову Цркву ове године представља и заједничко празновање Пасхе од стране целокупног хришћанског света, заједно са обележавањем 1700-годишњице Првог Васељенског Сабора у Никеји, који је осудио јерес Аријеву – онога који је „умањио у Светој Тројици Јединог, Сина и Логоса Божјег“, и који је установио начин одређивања датума празновања Васкрсења Спаситеља.

Сабор у Никеји означава почетак нове епохе у саборној историји Цркве – прелазак са локалног на васељенски саборски ниво. Као што је познато, Први Васељенски Сабор увео је „ненаписани“ термин „једносуштан“ (ὁμοούσιος) у Символ вере, са јасном сотириолошком усмереношћу, која остаје суштинска одлика догмата Цркве. У том смислу, прославе поводом велике годишњице не представљају окретање ка прошлости, јер „дух Никеје“ непрекидно живи у животу Цркве, чије јединство се темељи на правилном разумевању и развоју њеног саборног идентитета. Говор о Првом Васељенском Сабору у Никеји подсећа нас на заједничке хришћанске архетипове и на значај борбе против изопачења наше непорочне вере, и позива нас да се вратимо ка дубини и суштини Предања Цркве. А пак, овогодишње заједничко празновање „најсветијег дана Пасхе“ наглашава актуелност ове теме, чије решење не само што изражава поштовање Хришћанства према одлукама Сабора у Никеји, већ и свест да: „у овој светости не треба да постоји никаква разлика“.​

Са оваквим осећањима, испуњени светлошћу и радошћу Васкрсења, и узвикивајући радосни поздрав: „Христос васкрсе!“, да прославимо изабрани и свети дан Пасхе кроз искрено исповедање наше вере у Искупитеља, у Онога Који је смрћу смрт победио, и свим људима и свему створењу даровао живот, кроз нашу верност часним Предањима Велике Цркве и кроз несебичну љубав према ближњем, да се кроз све нас прославља преславно, наднебеско име Господње.

Фанар, Свето Васкрсење, 2025                                                   

     † Контантинопољски                                                         

      огњени молитвеник за све вас                                                                      

      у Христа Васкрснутог.

 

1. Γρηγορίου Νύσσης, Περί τῆς τριημέρου προθεσμίας τῆς Ἀναστάσεως τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, PG 46, 604.

2. Рим. 8, 21.

3. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Εἰς τήν προσευχήν τοῦ Πάτερ ἡμῶν, πρός ἕνα φιλόχριστον, PG 90, 880.

4. Јован 15, 5.

________

Photo: Nikos Papachristou